Igra koju su vojnici igrali u rovovima: Čoveče, ne ljuti se

Godine 1914., dok se Evropa raspadala u rat kakav svet nikad nije video, nemački vojnici koji su se oporavljali po bolnicama igrali su igru čiji naziv doslovno moli "čoveče, ne ljuti se". Ima nešto gorko-slatko u toj slici, i baš taj momenat pretvorio je malu porodičnu igru u nešto što danas ima na milione kopija širom sveta.

Kako je rat proslavio igru napravljenu za decu

Iste 1914. godine kad je zvanično izašla na tržište, tvorac igre je odštampao 3000 primeraka baš za ranjene nemačke vojnike na oporavku u bolnicama. Igra je među njima postala pravi hit, a oni koji su preživeli rat poneli su svoje primerke kućama, gde su porodice počele da naručuju nove kopije direktno od proizvođača. Taj put, iz vojnih bolnica u dnevne sobe širom Nemačke, pretvorio je malu igru za decu u nacionalni fenomen.

Štampar iz Minhena i njegova garaža

Igru je osmislio Jozef Fridrih Šmit, litograf i štampar rođen 1871. u Ambergu. Razvio ju je 1907. u maloj garaži u minhenskom kraju Gizing, sa jednim ciljem: da njegova sopstvena deca nauče da igraju gotovo odmah, bez zamršenih pravila koja usporavaju partiju. Sedam godina kasnije, 1914., Schmidt Spiele je igru zvanično pustio na tržište.

Da li je ideja pozajmljena od Indije?

Postoji stvarna istorijska rasprava o tome da li je Šmit plagirao stariju indijsku igru Pačisi, koja se u Indiji igra vekovima pre njegove verzije. Čak i istoričari koji smatraju da je poznavao Pačisi slažu se da je pravila pojednostavio toliko radikalno da bi se njegova verzija mogla smatrati posebnom igrom, manje figura, jednostavnija tabla, brže partije napravljene za decu, ne za odrasle stratege.

Ista igra, drugo ime u svakoj zemlji

Malo koja igra ima toliko različitih naziva širom sveta. U Engleskoj se zove Ludo, u Indiji i dalje Pačisi ili Parčisi, u Francuskoj "Jeu des petits chevaux" (igra malih konja), u Kolumbiji Parkes. Nemačka verzija je čak 2010. dobila svoju poštansku marku, Deutsche Post je izdao prigodnu marku od 55 centi za stogodišnjicu igre, sa porodicom koja igra kao motivom.

Pravila u koracima

Svaki igrač ima četiri figure u svojoj "kućici" i baca jednu standardnu kockicu sa šest strana. Figura sme da izađe na tablu tek kad igrač baci šesticu. Figure se kreću u krug oko table, u smeru kazaljke na satu, prema broju koji je pao na kockici. Ako tvoja figura sleti na polje gde je protivnička figura, ta protivnička figura se vraća nazad u kućicu. Kad figura obiđe ceo krug, ulazi u svoj "sigurni" hodnik, gde je više niko ne može izbaciti. Pobeđuje prvi igrač koji sve četiri figure dovede u sigurni hodnik.

Saveti za bolju partiju

Strpljenje na početku partije se isplati: dok jedna figura već kruži tablom u lovu na protivnike, igrač koji čeka šesticu da izvede svih pet gubi dragocene poteze. Bliže kraju staze, logika se menja, tu je najbolje igrati oprezno, jer gubitak figure tik pred ulaskom u sigurni hodnik boli više od bilo kog drugog trenutka u igri. Poslednja stvar koju vredi razjasniti pre nego što neko baci prvu kockicu: sme li sopstvena figura da preskoči drugu sopstvenu na istom polju. Porodice imaju različite navike po tom pitanju, i bolje je to rešiti unapred nego usred rasprave.

Od vojnih bolnica 1914. do poštanske marke povodom stogodišnjice, "Čoveče, ne ljuti se" dokazuje da najbolje igre ne moraju biti komplikovane da bi preživele više od jednog veka. Ponekad je dovoljna samo jedna kockica i malo sreće da ne završiš u kućici baš kad si najbliži pobedi.